07-IX-2026.
За френдз парти је спремила натур шницле у карију, одавно није па ајде. Овог пута сам штогод и помогао - орибао купатило, без хемије, само мирко крпа. Притом сам скинуо још мало оног силикона којим су пре шеснаест година затиснули туш кабину уз каду и зид, довољно је стар да је постао штогод крт и може да се скине трљањем. И још сам и млео коријандер, почистио велику собу док је она ишла да купи вино, ето нека вајда од мене. Ту негде је и температура довољно пала да смо престали да укључујемо климу.
У седам и пет сам сео у кола и окренуо Драгану, звонило до краја па ништа. Аха, телефон пао на ге два, нисам га ресетовао од... кад оно, а, пре два-три дана кад сам био попиздео на Жексово време, увек жури неких шест-седам минута, па сам нашао како се то ради у линуксу, пустио га мало на кућну мрежу и гле, одједном се у секунду слаже са оним стоним, који тачно време добија радиом из Немачке. Док је бутирао, видим да је већ звала она, па је зовнем поново, добијем је овог пута, ево важи само да се обучем, цео дан сам голишава по стану. „Остан тако не дирај ништа долазим одмах“... фора пали сваки пут. Као да је оно једном кад сам је тако затекао па било нешто. Покупим је, крене да прича како ју је пре десет минута звао Борче, каже ево само да зове такси па долази по њу. Аман какав такси, има скоро година откако смо прешли на то да домаћин довози госте (осим ње, нема кола нема дозволу)... ех, он заборавио. Провезао сам их бочним путем поред стрелишта, да избегнем главну улицу у свом крају, јер је у њој канализација одисала баш јако.
Био сам предложио да Борче седне на моје место да боље чује, јер ето имам ново озвучење, ал' то није усвојено, већ су чашице поређане за сипање на мом крају стола. Ионако се музика једва и чула, мало је било пауза у разговору. Био сам допуњавао тзв. матурску плејлисту током дана, са стодесет наслова на стошездесет, углавном гледајући да убацим наслове које ће препознати, а из периода 1969.-1974. На тој листи сам одавно држао и десетак ствари Драгана Стојнића, њеног миљеника, сарајевског шмекера, само због ње. Пита Борче је ли га некад слушала уживо, чуј слушала, била са другарицом во оно времја у старом Бечкереку, а ова баш има глас, и певала док је он певао, и он то чуо, па после дошао код њих за сто, а са њим и Петар Краљ, налив Пера, пијан ко летва, а и Стојнић је пио... Онда је он исповртео неку анегдоту о Паји Вуисићу... како га не мрзи да памти такве ствари. А и већ пет година нема нових о Пикасу, нешто стала производња.
Почео је штогод да слуша џез, каже воли блуз али каже џез гитара је много компликованија, каже да доста блузера тврде да нису дорасли томе. Хм, џез гитара, како је ја чујем, је минималистичка, ту се не захтева брзометна техника него мера, како то рећи са што мање потезања жице. Ал' ту се дохватимо блуза, па распалим о томе како је то инцестуозна музика („како зове своју рибу? бебо, мама“) а башка „Хеј, Џо“, што је слављење женоубиства... а било је ту још примера. Па му онако из главе преведем шта се ту каже, и он ће „па откуд ја да знам“, „е сад знаш“.
Па смо га докачили и за ону фотку од 17. марта што нас је Драгана сликала а он обећао да ће да је проследи, па још није. И успео је да је нађе на телефону, и петљао нешто и није успео, нека ујутро ће. Видећемо, не надам се. Успео је да најзад, после толико година, примети у купатилу ону пепељару из шинобуса. Ту крене опет прича о мушком и женском уму, да је мушки сконцентрисан на оно једно што тренутно ради, а женски на све одједном. Осим код вожње, ту мушки ум види све одједном а женски јок.
Очекиване вести, да ћу чути где ћемо ове године да правимо матурски парастос, није било. Нико се није трзао да нешто организује, тако да га вероватно нећемо ни правити.
Пила се та трешња, и добро је ишла, и он није испредњачио за чашу, како иначе уме, држао је ритам са мном. После клопе, вино „Три розе козе“, отишле две флаше. Драгани сам последњу налио на кварњака, док је била у купатилу. Рачунао сам да би одбила да је понудим, ал' ће попити ако сам већ насуо. Мало се дурила, ал' онда је опет наишао Стојнић па се распилавила... Што је све помогло да од 23:40, кад је као почела да се пакује па да крену, до стварног одласка прође скоро два сата. Све скупа, било је добро.
Успела је, изгледа, да најзад нађе неки мирис који неће да изветри за сат ипо, што је већ пар година скоро немогуће наћи. Кад сам се сутрадан умивао, још је пешкир мирисао од синоћ. А оно пре три-четири године кад је само узела еоса 70 у руке да нас слика, то мало што га је додирнула челом је било довољно да се на њему осећа мирис десетак дана.
Опет поцркали мачићи, мајке не брину нешто за њих, можда због суше или тако одржавају густину становништва. Клопе има довољено, није то проблем, иако им јежеви ових дана редовно чисте, олижу тацну, ал' они то раде ноћу, мачке су се дотле већ најеле за тај дан, а сутра ће добити ново. Дакле, стање као на почетку године - Вафл, Рундек, Суши и Зелена.3.1. Е, ипак и једно сиво од нових претекло, засад. (ускоро је нестало)
За поподневну дремку сањао прави СФ, нешто како су неких двоје, кад су се најзад саставили и постали љубавни пар, кренули да изводе нека чуда и притом доста лично пострадају, буде ту и опрљене коже и спаљене косе, али из тога сваки пут изађу млађи... толико млађи да забораве доста тога, и онда ништа од чуда док поново не науче, ал' научиће сваки пут кад буду тако нападнути. Непријатељима остаје да или ударају чешће и јаче, да се ови толико подмладе да забораве и све вештине и једно другог, или да их довољно дуго не нападају, док не престаре. Ех, кад ме не би мрзело да смислим још коју хиљаду речи, ето књиге.
Увече, хм, каже ја сам се синоћ уздржавала од пића да не побрљам нешто око послужења... Па тако до краја флаше, а онда сам се, не под морање, дотерао за излазак да наточим крушку, па још једну одатле. И нисмо ни нешто касно устали, нисам ни много дремнуо после ручка, било онако полусвесно и сву сам музику чуо. За ручак је требало да буде последњи пасуљ од прошле недеље, ал' њој се није свидело, каже то што има нокле, е па почело је да ферментише и... частили смо мачке, и ручали остатак од оног индијског.
Поподне отишао да купим храну за коке и папир за цигаре, па продужио до Оптиме, да испоручим кило крушке оном момку што је радио климу, нисам већ пет ипо година, а сад имам и додатан разлог, да се дувам са осмим унучетом. Увече ништа, пасијанс (пали смо за последњих месец ипо са 66% на 63%, неће карте поштеног човека), она гледа кинеске АИ видоје, ја читам са таблета и вртим фес да ми текст на екрану не би одвлачио пажњу... Фотке ако одвуку, то је кад у буџацима приметим нешто што никад нисам, буде ту занимљивих проналазака. Легне она око поноћи, ја реко још две цигаре па ћу и ја. Ако ујутро палим на сваких 15-20 минута, пред спавање то буде и на 40, па је та друга била око пола два. Устане она, запали, каже никако да заспи... Издимимо то па легнемо, ником није падало на ум да опет пијемо, и заспимо лепо. Мени се чак догађало да се тргнем, то је кад сам као преморен или шта већ, аха, сад ћу лепо да спавам. Ош врага, након пар сати се пробудим, одем да оточим, вратим се и уопште ми се не спава. Знам, проћи ће а онда ћу да заспим као топ. И јесте тако и било, али се већ раздањивало. Наравно, спавао сам до подне.
Четвртак, 10. Најзад понестало јучетине па смо јели свеже за ручак - свекинеско од живинске џигерице коју смо пазарили прошли пут у Светофору. И најзад направила паштету, а онда је морала и једну векну хлеба, на шта да мажемо. Осим једне паприке, полуљуте ларе, све остало за вечеру је било из своје производње - чак и парадајз, одличан, тамноцрвен, сладак.
Онда зове Лена, редовни позив (који је отприлике премештен са уторка, већ који пут), па смо их видели све. Мали Филип се лепо заокругљује, већ и гледа и прилично добро конвергира очи. Лепо једе, спава, ма све. Тања била исто весела, пуна енергије, испалила и пар нових фора (сад „подигни“ више није „погини“ него „поуги“). Пола сата касније, зове Го, јер је Анита покварила стомак или шта већ, нагли пролив у сну, па мало главобоље, мучнина, температура. Поџапала се прекјуче са другарицом око качења неког њеног видоја, и то жестоко, па су се и помириле, ал' онда је прво другарица имала сличне симптоме па... Ех, решила проблем и сад док одболује лечење. И дошла је док смо причали, наслонила главу на наслон од кауча, и спавала пола сата док смо причали. Баба је изређала рецепте (чај од купиновог лишћа, пиринач), биће то океј.
Петак. Опет две вечери нисмо ништа пили, и рачунао сам да ћу лепо да заспим. И јесам, трајало ми два-три сата, и после сам вероватно спавао неколико пута по десетак минута. Већ сам помишљао да устанем и издимим једну, то некад помогне а некад се расаним скроз, па после друге или треће легнем и лепо заспим, два сата касније. Ал' већ је свитало, сад је већ мало касно за то. Ајде ништа, терао сам тако до осам. Знам да сам приметио кад се вратила из купатила ал' не и кад је отишла, и да сам од неке песме од петнаестак минута чуо последњих пет. И онда устанем, и будем скроз нормалан до после ручка, одспавам два сата и као нов. Кућом се ширио миомирис - кувала је две туре супе одједном, једну живинску, од леђа и крилаца, да разлије у флаше (оне за парадајз, најбоље су кад треба да се сипа из њих), и од говеђе коске за касније.
Лена окачила неки коментар однекуд, горе фотка од оне емисије што је радила пре две године са оном двојицом, и испод „од пропалог сликара до "програмера" помоћу само једне књиге... због тога нам и јесте овако како нам је“. Пита други „може неки тлдр?“. Трећи, „јој матеро никакво чудо што пропада ИТ“. Ето, каже, шта интернет мисли о мени. Нина: „каква публика, такви и коментари“. Го: „Два идиота нису интернет. То су само две ружне зграде у Београду“. Ја: „интернет је много више идиота“.
До вечери смо већ заборавили на миомирисе, ваљда смо се већ навикли. Разонода прошла занимљиво, а после крушка као да је мирисала на неко друго воће - њој мало на дуњу, мени на кајсију и шљиву. Да ли што је она пробала неки мирис из Лидла, који мени вуче на неко зелено воће, или због супе, откуд знам, ни до четврте нисам био начисто. И лепо смо заспали, ко зна у колико сати, и све сам мислио да сам се вратио на нормално време.
Субота. Данас би требало да сам са разредом, ово је субота најближа једанаестом, наш термин. Ал' ни од кога ни речи. Куд нестаде она самоорганизованост... Некако ми је лакше овако. Није толико проблем што би сад још више морало да се спреми - морао бих, пре свега, да оспособим воду, да покосим оно што нисам још ни такао, па чак ни то што нестају ствари. Проблем је што не бих умео свега да се сетим, увек би нешто фалило, колико год да се спремамо.
Она супа стварно испала одлично, као и увек, свеједно се сваки пут обрадујем. После ручка сам се онесвестио, срећом не морам да одем до Сокола да закажем технички, средио сам то телефоном пре подне. Заспао сам тако темељно, да сам саставио добра четири сата.
Поподне звала Нина, видели смо и Линду па онда и Санду. Раји стигло ново појачало. Нисмо дуго причали, био је кукинг шоу, па кад је било готово, оде она да нахрани децу.
Захладнело одједном, ал' кише и даље нема. Прешао на кошуљу с дугим рукавима, а и прозоре смо позатварали. Она легла око поноћи, ја у пола три, и лепо сам заспао, до негде око три, и после све исто као у петак. Изгледа да сам упао у период разјебаног ритма спавања.
Ујутро прешао и у фармерке, готово је са шорцем. Гле, сад не могу да притегнем кајиш на последњу рупу... или су ово оне фармерке што ме стежу мало, или су за толико дебље. Па, 4мм дебљине је 5цм кајиша, могуће да је толико. Одремао скоро сат после ручка, послужиће и толико. Стигли без проблема, чак нашао пошироко место за паркирање, поред неког мањег камиона, канда нико неће уз њега.
Мали Филип је већ био будан, Тања је спавала. Још га не узимам у руке, не док не наврши бар два месеца, ал' зато баба јесте. Мало не да мами да спава, буди се чим се откачи од сисе или му испадне цуцла. И јесте, препознајем свој облик главе - лобања, теме, аркаде, слепоочнице. А уста... на два-три снимка личи на покојну бабу. Ето, нешто и од ње.
Онда смо опет водили Тања код Валтера на чорбицу, све као и обично. Носила је нову хаљиницу, сва битна. Овог пута смо били већ спремни за њене форе, па смо је пустили да се истутњи и испроба све справе на оном најближем игралишту. Ту је испробала и преносиву ношу, добра направа, оквир на који се натакне кеса, има и ножице које се извлаче, све скупа није веће од лонгплејке палац дебеле.
Било је и пар „види допипла сам“ - сад може да домаши оно што досад није, и да се окачи да виси, еј види мене. На крају је било да ју је баба носила, чак 4-5 метара, а онда је пристала да стане на тротинет а да је баба гура, те смо онда брзо стигли горе. Нашкљоцао сам толико да нисам могао да одаберем уобичајених пешес комада да окачим у четни састанак, него сам окачио два-три туцета на Дропбокс па поделио линак.
А онда је она, опет не питајући ме, рекла да не треба кафа, ал' јок, мене стигла жута минута, морам да одремам. Нађем јастуче за под главу и легнем на под, знајући да Лена неће да се чуди, сећа се да сам то радио још у Америци. Нешто ми као није ишло, јер је Тања хтела да се игра, ал' ју је Лена убедила да ме остави да мало спавам. А, неко спава на поду, треба да се покрије. И, наравно добијем чак две мирко крпе, као што добијају њене меце и зеке... тресао сам се од смеха и мислио сам да нећу успети да заспим, међутим ипак сам саставио петнаестак минута квалитетног бунила. И ништа ми није сметала галама - Тања се врзмала около, њих две су причале и бавиле се Филипом, него кад се Милан вратио, пробудио ме Апијев... ма није ни лавеж, дахтање.
И попио пола кафе, тј исту количину кафе у упола мање воде, и све се лепо сложило. Чак смо кренули довољно касно да је сунце већ зашло па ми није пичило у очи док се пењем уз Бежанију, мрак нас ухватио негде пред Перлезом, стигли кући у 19:45, све океј. Видим да је звала Драгана. Јавим се, „да ниси мало промашила? То је тек следећи понедељак.“ „ма не, него сам се сетила да немаш вајбер, а Чарга скупља списак ко долази, IV4 се састаје у суботу на истом месту“. „А, то, важи, видимо се“.
Па сам урадио фотке, па је звала Го. Онај Зека урадио њену кућу у Вирџинија Бичу, фали пар ситница (наручио прозоре за бившу Ленину собу и велику спаваћу, па стигли погрешне величине, и још пар ситница) па се премишљају да ли да продају или да издају. Издавање је главобоља, а и паре су - ако продају, шта са парама. Не бисмо знали које је горе, нит смо у току са тржиштем, не вреди да дајемо било какав савет. Анита је била код другарице, прездравила је али је сад већ пар дана преосетљива на разне мирисе. Неша је опет малкице порастао и набацио још један мишић, овог пута на подлактици. Шмекер био, израста у све већег. Гледали смо како успева да додирне таваницу, истина тек кад се пропне.
Онда смо се поздравили и сели да попијемо штогод, и добро нам је ишло. Да не бих уништио и ову кошуљу користећи је као пижаму, нашла ми је неку мајицу, одлично је послужила, и лепо сам одспавао до десет. Не знам тачно кад смо легли, последњи поглед на сат је био у пола три, ал' немам појма колико је то било пре краја.
Док сам обавио свој јутарњи обред - кафа, Бурунди, вести, речко/дечко, кренем да перем комби. Прво сам скинуо двеста сувих вишања са крова, било је ту и залепљених, ма ужас, па онда кренуо по крову партвишем. Нисам га ни цедио, само мајао њим да скинем што више слепљене прашине. Ту ме спази комшиница, па смо се штогод издиванили. Опет је пао коментар на Столета, јер је опкопао шанац око брезе, у круг на око метар полупречника, ни шаку дубок. Враг ће га знати шта је мислио с тим, и она се слаже да одавно више није у винклу. (А и није, али не овог пута - суши се та бреза, а тај жљеб му је за заливање, покушава да је спасе) Него, има крушака. А шта га ја знам, већ смо напекли онолико ракије, а сад нам некако дође термин кад идемо мало на одмор... А видим остала им бар тона непродатих крушака, и то им стоји у некакви сандуцима од по метар ипо у квадрат, на травњаку. Изврдам штогод одговор, похвалим се осмим унучетом... Јер, Лала ће прво да се договори са женом.
Па онда ајде код Мариса у перионицу. Све рачунајући да је скратио време по жетону, узмем четири, и успем да закасним десетак минута на технички. Таман сам био сео да кренем из перионице кад стиже порука. Прво сам мислио да је од техничког, а онда се сетим да њима увек дајем кућни, а ионако они то нигде не чувају, сваки пут сам морао да диктирам број па га запишу на цедуљу, а и ово што сам заказивао, са кућног сам. А ако нису они, погледаћу кад стигнем. Док сам чекао да ми заврше технички, издиванио се са газдом, спомињали разне познате које знамо, каже он више никог не зна, све се то раселило, помрло, бемлига, јави му се неко он не зна ко је. Е, ту сам фазу прошао пре десет година, сад ми се нико ни не јавља. У пет одлазака у град ако сретнем једног ил ниједног познатог, исти град само су заменили људе, или можда мене. Питам шта би са комшијом (онај што је имао хотел за камионџије и кафану и печењару приде, па затворио и све издао Кинезима, ови све уредили по своме и онда нестали после неколико месеци). Каже испалили га Кинези, оно, јесте извукао неке паре од њих, ал' су га и покрали.
А та порука, Вучић нас частио са 27500 динара наших пара, нек се носи у 15:00.
Вратим се са техничког, све океј, издржим скоро до пола четири да не одремам, и док сам дремао звони телефон, кућни. Комшиница. Јер, док сам ја спавао, она је изашла да погледа те крушке, може што да не, ал' ова била негде на сахрани па је оставила деци поруку. И сад зове, и уговоре једну кутију, то је око 350 кила, ал да доносимо колица по колица, па кад једна урадимо да идемо по следећа, да не носимо све одједном, немамо где да ставимо. Важи, крећемо ујутро. Није нам тешко, волимо то да радимо, а и ред је - прошле године, кад нико није имао воћа, за нас је било. Сад кад сви имају воћа а њима претекло и не знају шта би с тим, да помогнемо ми њима.
Него, она сахрана... дечко није саставио четрдесет, лимфом*, оде. Како су само успели да буде непристојно да се пита је ли био вакцинисан...
Увече гледали ношење кутија са потписима за студентску листу у РИК, опет два-три преноса истовремено (блокада.инфо, глобус, бели). Добро славље, 10000 људи отприлике (6000 на поласку, 7600 шетало, још пар хиљада чекало код РИКа). Клинка са таламбасом (из Новог Пазара?) отела представу, та би могла да ђуска до ујутро, ватра жива. Вучић мора да седи и гризе муда, да је њему бар 5% од овог весеља, одушевљења и ентузијазма.
Како сам ја разумео, то ће да иде тако што ћемо да одемо до њих колицима (није далеко, одмах иза Столета), натоваримо, онда урадимо та једна колица, па дотерамо следећа. Зарад тога сам се и пробудио раније... и онда је испало да је то све било тек поподне. Помагали су и њени унуци, терали колица са по једном гајбом, моја госпоја наша колица са по две, ја вадио из гајбе и слагао у гаражу. Цена ситница, 15000 за 300кг, и то пробраних, на крају свега није било ни пола канте отпадака. Мало сам опет истегао исти онај мишић који сам разјебао пре дванаест година кад смо истоварали абрихтер, једна гајбица била неочекивано тежа, ал' није страшно, само повремено „јој“, и то ситнијим фонтом.
То поподне смо стигли да исечемо неких 80 кг, таман за једно буре од сто литара. Предвече сам звао Кечигу да се мало дувам, па смо се издиванили људски, а и стручно - он је кренуо на течај да научи како се сервисира серекеш, па је ту чуо свашта. Јеботе, те машине још раде на Пенџери их пе! Мало троши, не захтева неки хардвер, ради посао. За толико, плоча и све што треба има да се нађе за дваес евра.
Па смо онда штогод прославили продужетак сезоне, и опет је било да фали једна чашица, ал' нисам се пресвлачио за излазак на терасу да наточим...
Среда, 16. Никако да се расаним, кафа, цигара, друга, трећа, прочитао форум, вести... Она већ кренула да сецка, и док сам био на последњој цигари за расањивање, зове Драгана. Шта сад? Реко Јозда „ај зови га ти, мене ће опет да одјебе... да донесеш музику за суботу, оно њихово је срање, крешти ал' не добацује ни пет метара“. А, може, а нисам га ја одјебао због њега, него што ме звао да се вратим у одбор, нема назад, кад сам изашао, изашао сам.
Успели смо све да исечемо до 18:00, са све прањем канти. Два бурета од 100, једно од 120, два ипо од 60. То би требало да је тринаест казана, ал' видећемо. Морао сам још једном да идем да купим шећера, тих 5% је изашло на 16 кг због заокружења, што је онда 5,3%, ту смо.
Легао у 23:00, очи монтажне, устао у 5. Што и није лоше, нећу морати много преко дана :). Пар сати је било довољно.
----
* напишем то и онда целе недеље мислим како да на неко боље место угурам фору у енглеском, limphome -- limp home.
Спомиње се: IV4, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Бечкерек, блокада, Бурунди, Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), матурски парастос, Миланко Ведрин (Чарга), Милан Настић, мирко, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бергер (Неша), Остоја Чаковић (Столе), паштета, печењара, Рју (Раја), Рундек, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), своја производња, серекеш, Тања Настић, Таса Раденков (Кечига), фес, Филип Настић, френдз парти, шинобус, на енглеском
8-IX-2026 - 2-XI-2026