Синоћ смо, прекоредно, жртвујући се за науку, били сами себи заморци. Пробали трешњу 26.2 (26.1 остаје за неки други пут, од ње смо направили папазјанију, има пекмеза) и гле, баш је добра. Опет смо пола четврте (или пете?) чашице вратили у флашу. Чудна је трешња, остао ми мирис у носу за сутрадан.
Данас смо мислили да правимо резанце, ал' први је, биће протест увече на хи-фи прелазу, ајде да мрднемо од куће. Приде, папуче нам се распадају. Оним мојим из Лидла се већ одлепљивао ђон по ивицама, што је суперлепак решио, ал' сад је почео да се извлачи предњи кајиш, то једино да се ушива или заврљачи. Те испланирамо један одлазак у град.
На Житном одемо право у ону продавницу где је некад био Багат или кафана Најлон (нешто друго, на месту Најлона је сад „Москва“), и из цуга нађемо шта смо тражили, и она приде узме и плитке ципеле, све до коже кожа, ђон од (надам се) јаче пластике. Цех 10300, није ни тако лоше.
Пређемо мост, она оде код Кинеза у стаклару да види шта има, ја седнем да запалим. Сад имају ту и неке клупе и ђубријере (реч за коју сам мислио да је зајебанција, ал' јок), па бацим старе папуче. Изађе она док још нисам стигао ни до пола цигаре, ај запали и она. Кад је било да се гаси пикавац, сврати она до друге корпе за отпатке, а она скоро празна, унутра само нека кеса и у њој нешто амбалаже, неко купио уезбе кабл и бацио... са све кусуром, 500 динара. Ето срећног налазача.
Онда она оде код Кинеза у Наму да купи Тањи хаљинице, а ја до суплементарнице у Гимназијској да видим за тај таурин. Немају чист, него са нечим, онда ништа. Седим, чекам, лијепе жене пролазе кроз град, чак је било да наиђе рибетина са мамом, и онда укапирам да више гледам маму... Она нашла две хаљинице. Е онда по договору кренемо у Цара Душана на бањалучки ћевап, тамо смо пре четрнаест година често свраћали кад смо ишли на башту. Ал' јок, нови власник, сад држе мексичку брзу храну. Оно, може бурито увек ал' није ми се свидео мирис, ајмо назад. Не, нећемо до Занатлије, хвала лепо, јесте близу, него ајмо другом страном, да видимо ради ли тај Њам њам, видим натпис исти као пре дваес година.
Испало је право [остатак пасуса прво на Бурундију па онда овде] мало откриће. Једна рупа у зиду, коју сам сфоткао још 2005. током летовања у прапостојебини, и даље ради! Пицерија „Њам њам“ на почетку Цара Душана, у делу где су још једноцифрени кућни бројеви, са улице има само фирму и врата. То је давно преуређен ајнфор и нешто узано па дугачко кроз некадашњу авлију. Фино је скоцкано, није оно све у фенси шменси свудаистизму, а и пица је сасвим океј. Давно нисам појео ниједну ван куће (јер моја госпоја је ту апсолутни цар), а и оно што сам налазио којегде је било између мњах и није-за-штампу. Ово је сасвим пристојно, и чак су и укључили климу док смо јели. Цена, шгјз, нисам у току, јел' много 1250 за средњу? Уосталом, свемир нас већ частио оних 500 динара.
Кренемо ка центру, кад као нека гужва испред комитета, аха, ћацад раширила своје штандове па их чувају. Видело се по физиономијама ко су - све набилдовани ликови у црним мајицама... добро што смо ишли непарном страном, не би легло одмах после вечере.
Седнемо на степенице споменика („ту сам у центру, код коња“ рече неко у мобилни), издимимо једну. Ту близу се окупљало језгро, лик са телескопском мотком, полако је развлачи, натиче заставу и диже је. Око осам нека госпоја довати мегафон и каже „ајмо полако“ или тако нешто, и свих сто-двеста, колико нас је било, одемо на ви-фи прелаз, и тамо одржимо тих шеснаест минута ћутања. Била је само једна режијска интервенција, она је на сваки минут читала по једно име, годину рођења, пребивалиште. Што је испало баш добро, држи концентрацију, раније је умело да се деси да одлутам у мислима ко зна кад. Ма јесам и овако, не можеш то зауставити, ал' сам се сваког минута враћао.
Неки су, чујем, остали и дуже. Ми смо већ били уморни, па ај' кући. Мислио сам да ће ми се слошити што сам толико вечерао (она 3/8 средње пице, ја 5/8, то пето парче ми баш и није требало), ал' јок. И нешто смо и рано легли, одмах после поноћи.
Среда, правили резанце. Увече, опет трешња, остао ми мирис у носу од прексиноћ. Спавао до 12:50, пробудила ме да ручамо. Остатак четвртка, ама ништа.
Причали са Леном и четвртог и петог, први пут је био кукинг шоу, држи Филипа у носиљци на грудима, телефон паркирала на полицу испред себе, кува и успут причамо. Клинац лепо напредује, заокругљују се удови, и фаца се полако уобличава, и косица она бебећа тамносмеђа нестаје и пробија светла. Други пут је било да је Тања тражила да нас види, па ајде. После смо се чули и са Нином. Испрва је била нешто лоше расположена, дигла је деца у 4 ујутро, Суши се осрала на сред Виолетиног кревета и то са црвићима. Па ајде мењај постељину, гледај кад је мачка последњи пут добила средство против... А знамо Нина, ако се није испавала, цео дан је никаква. Но, добили су петак слободан дан (јер је требало да буде пола дана слободно ал' директор није могао да се сети које пола), одморила се а и успели смо да јој поправимо расположење. Опет данас иду на час гитаре, ал' је решила да не присуствује, није педагошки да ти кева гледа док хваташ форе од инструктора, него ће да седи испред и чита нешто са телефона.
Онда смо направили још једну туру резанаца. Јаја су још увек ситнија него што су била до пола јула, ал' више не онако ситна као што су била августа. Изгледа да ови у Чантавиру виде да су се мало зајебали са променом рецепта...
Ове године смо некако усталили да пијемо свако друго вече, што штимује и за френдз парти откако је на две недеље, ал' смо ове недеље то покварили прекоредним у понедељак. Па онда и поправили, прескочивши и четвртак и петак, а онда после суботње разоноде остали до пола четири. И било нам је лепо.
2-IX-2026 - 7-IX-2026